Mislio sam, da sem u drugoj godini s treking ligom upoznao sve bisere hrvatske prirode i da sad mogu opet da se više koncentrišem na alpinizam, ali moje društvo je željelo još Učku, gdje još nisam bio, pa kad več drugi idu, idem s njima. Ali nikako na ultra stazu - to sam odlučio več  negje na polovini Samoborskog trekinga, da je tih patnji i „zen meditacije“ dosta za ovu sezonu. I tako ja odlučan, da samo ispratim svoju suprugu s fotoaparatom i da jednom doživim treking na najlakši, najsporiji način, dolazim u taj Liganj (molim ljepo, kakvo je to samo ime za selo), i iznenadim se prvi put. Gledam među kučama, nigje nikakve mediteranske vegetacije, barem makije, ako več palme nema, ne, sve samo neki kesten kao vočno drvo u svim vrtovima, a šuma po cjelom brdu izgleda baš kao ona kod kuče, sve boje koje donosi jesen. Pa čujte, kakav je ovo Mediteran?

Dobivamo opis staze i Matej Mlakar, nekadašnji asfaltni maratonac, koji je konačno shvatio, da je patnja u najljepšim planinama ove planete nešto drugo od obične patnje cestovnih ultramaratonaca,  brzo označi sve kontrole na karti i odmah počinje s pitanjima o variantama. A ja još nisam uklopio  onaj centar za skeniranje karte, etapa, kalkulacije visinskih razlika, vremenskih razmaka i potrebne vode, a kamoli da razmišljam o mogučim variantama. Meni se sviđa onaj kesten u vrtovima. Kakva su to samo stabla, a pomislite, kako mora biti ljepo brati kesten ovako na očešljanoj livadi bez ikakve grančice. Pa nije ni čudo, da su ti njihovi maroni tako popularni, kad možeš da ih bereš kao jagode. Ma nikako da u mislima pređem to prvo iznenađenje; ali ona trojica pored mene su tako uporno pričali o nekakvim variantama i na kraju došli do mene s kartom i svojim pitanjima, da sam konačno uklopio taj centar. I evo - drugo iznenađenje.

Pa što je sad to? U Hrvatskoj na nekim orientacijskim trkama na naprave tako zanimljivu stazu kao što je ova. Gledam, i nikako da povjerujem.  To ne bi išlo. To ste vi pogrešno ucrtali kontrole. Potražim svoju kartu i vračam se u centar, da precrtam kontrole sa karte organizatora. Sve su to moji momci tačno ucrtali. Tada sam prvi put pomislio, da če moja supruga opet morati proči stazu bez mene. Ako ne znate, kakav divan osječaj je, kad vam čitavo tijelo uzdrhti, kad vam žmarci luduju gore dole i nikako da prestaju, samo zbog toga, što ste uočili dobru orientacijsku stazu, i da nečete mirno spavati, dok ne provjerite, koje su variante među kontrolama bolje, morate da upoznate orientacijsko trčanje.

Tek sada, jedan sat do starta, uhvatila me trkačka groznica. Nešto malo sam još pokušavao da uvjerim Silva, koji se tek rehabilitira posle povrede, da ide uz Nušu, jer je ona orientacijski jača, pa če skupa dobro proči, ali sam brzo prestao z glupostima. Ionako Nuša na svakoj trci dobiva pratilaca kolko hoče. Da ja ostanem s njom, možda bi samo sprečio da upozna nekog interesantnog tipa, kome je lagani tempo na planinarskoj stazi sasvim dovoljan za sretan život.

Za tih nekoliko minuta zaboravio sam sve velebitske i samoborske patnje i odluke. Čak sam žalio, što se nisam i ovdje prijavio za ultru. Ludo. Ali znajte, da sam obično, u normalnim životnim uvjetima, među normalnim ljudima, posve racionalan tip. Probleme s mozgom imam samo u pustolovnom, trkačkom društvu. Zapravo je moj problem u tome, što su svi moji prijatelji baš iz tog društva.

Tako dočekam start. Posle svih trka sa startom pravo uzbrdo več sam navikao na to, ali čujte, ovdje je brdo tako strmo, da nisu mogli da stave asfalt, nego da betoniraju čitavu uzbrdicu. I tu čemo na kraju da finiširamo nizbrdo. Tako se ja polako zagrijavam u koloni i fizički i psihički. I odmah iznad sela uočim svoje treče iznenađenje. Majke mi, pa ovo je jedan od najboljih i najljepših orientacijskih terena. Pa zašto tu još nema karte za orientaciju? Gde taj klub Torpedo traži terene za orientacijsko trčanje? Nisam imao šta da razmišljam, kad smo skrenuli do prve kontrole. Znao sam, da tu ostavljam kolonu i staze. Neki trebamo krdo samo privremeno. Uglavnom smo sami.

Druga kontrola bila je predivna - manji kameni vrh usred mora šume, a ja na njemu posve sam.  Jedino što sam žalio, biloje to, da u Kvarneru ne znaju za sunce. Molim ljepo! Treking, jesen, predivna šuma, predivno brdo, ispod svega more, Jadran, otoci, i sve to bez boja. Boje daje sunce. Pa kako to, da u Kvarneru to ne znaju? Valjda bi nabavili neko sunce, da znaju. Dobro, pošto mi ne daju, da uživam u gledanju prirode, uživat ču u kretanju po prirodi. Sledeča dionica bila bi najljepša od svega, što sam doživio u sportu, da nije falilo sunce. Ovako, bez boja, nije prevazišla dionice od Hahliča do Vela Pliša na prošlogodišnjem trekingu Risnjak. I tako dalje, do Male Učke, pa još strmije na Suhi vrh, i adrenalinska padina do puta prema Poklonu. Sve je ostalo bilo samo trkački trening, da iskoristim dan i da doživim svoje četvrto iznenađenje.